Otadžbina

60

ШЂЕНАН МАЛП

ту не помажу јер ие допиру. Војска пјешка, у тако кршовиту предјелЈ, кад прискоче Црногорци, би се изломила и распада да се не врати пиличник. — Просути мито да Шћепан погине, бил.о би касио, јер се Шћепан оградио вјерном стражом. Не преостаде до лукавства , обичног оружја слабих влада. Послаше Которанина срдара Вујовића да му да под руком њешто мита, и да га помоли да се уклони с млетачке земље , да их не завади с Турчином, и да пође живљети на Цетиње, обећавши му помоћ и сусједно пријатељство. Шћепан опреми овога поклисара од куда је дошао, а рече му да поздрави господу млетачку и да им открито каже, да нема мира док му не пошљу кључеве градова Будве, Бара, Драча иУциња, које су пријеваром отели Балшићима пак три продали Отмановнћу. На ово очитовање рати, господа пошљу с напутком, као провидура которскога , Паскала Цикоњу, који под меде пм ријечима покриваше срдито и окруто срце. Овај Цикоња призове преда се главаре махинске. Невјешт језику, а необичан нашему народу, узме срдара Бујовића као драгомана. Кнежевао је те године у Махинама Јанко Станишић, тријезни и отресени човјек, који је навикао бранити код суда сваку погрешку својијех људи. Еад главари у Котор пред провидура, зачне Бујовић говор о Шћепану: „Ми не знамо, нити нам је стало знати, ко је и од куд је. Док је живио потајен у Махинама, лијечио и траве купио , ми му нијесмо у стопе стојели . Али данас кад се очитова цар руски, нека иде на Цетиње да тамо попне пријесто, пак нек царује, ми добри комшије. Млетке не ће кавге с Турцима. Отмановић спрема многу војску да иотражи тога цара, јер му се потресла земља до Балкана, па кад војска прегази Црну Гору, а не нађе цара, ево је на вас да га потражи. Ми вам помоћи не смијемо, а и да смијемо не можемо, пак ни се годи срамота да вас попале и опљачкају Турци. Сад је овоме злу лијек, да тога добросретњега госта спремите преко врха. Ако ли се боји горе, нека иде у Млетке, ево му по сто пута божја вјера да ће живљети мирно и обилато док га буде воља или му срећа прокрчи пут дома." На то одврати кнез: „Ја се чудпм и не могу се ишчудити што ви тај наш гост пријечи, чему ви је разбио сан. Бог ви је дао да можете мирно господовати, не даје ви нека несрећа, но се од ваше сјени бојите. Ми смо иримили Шћепана, ево на овај час три године; он је нас лијечио и учио на јевтину цијену. Сад хоћете да пљунемо на со н хљеб, да поколебамо вјеру, да по-