Otadžbina
62
ИГИЕПЛН МАЛН
на то, јер му стиже писмо из Цариграда од онога рускога иосланика Обрјесова, који, дочувши што се згађа по Црној Гори свјетова вдадику да се прође Шћепана и да га прожене као дажицу ; увјеравајући Саву да је Петар III умро године 1762 у цвијету своје младости. Кад се вдадичино писмо прочита, Шћепаи смућен викне народу да бира хоће ди њега иди црну капу, јер не могу господарити једној земљи двојица. Скочи суд те побије вдадици сто говеди у гдобу, а подиједи месо по народу на пушке. Свакако да не дође на Цетиње патриара пецки Васидије Бркић, бида би се земља раздучида на махове, неко би за царем, неко за вдадиком. Свештеници су имади ведик упдив у народу, а браственпци владичини Његуши доста својте и пријатеља. Овај Бркић, о којему пишемо, пије сносио зудум Еараман наше из Дукађина, пак му се опирао кодико је најбоље могао. Караман се боја јавно удожити у натриара, пак га ноћу ухвати и опреми к Цариграду, а девдет га заточи на једној острвици да се каје. Иза тога падни раја и испроси у паше да јој поврати гдаву од закона. Кад се патриара докучи патриаршије почне народу причати о цару Шћепану и справљатн му кодаче и нпсма, а кад чу да сједи на Цетињу диже крадом с Пећи и дође у Црну Гору пак се покдони цару, а ослаби владичину страну. Онда је Бркић уступио власт црковну над приморјем вдадици Сави и његовијем насљедницима. Још је и то ушутило свакот противника Шћепанова каД Новљанин Џаја посла цару на дар шарену нрекоморну тицу надик наше сојке, која дречећи викаше из свега гласа: цар, цар, цар , како је бијаше Џаја научио. У Црној Гори у то доба није се знадо да има тица које говоре, пак се свако дивио и чудио гдје и тице стадоше звати Шћепана царем. Већ су били у Цариграду склопиди уговор велики везир и посланик млетачки Ђустиниани, да заједничке ударе на Црну Гору. Млеци ће послати сухоземну војску и броде у Боку Которску и поставити догор пред Котор и Будву и тако сметнути Приморцима да притеку Црној Гори у помоћ а робље да не сдази преко врха. А Турчин се обвеже опремити до сто тисућа војске у три раздјела, први средином Црне Горе на Бјелопавлиће, други деснијем кридом на Катуњапе, а трећи преко језера на Црмничку и Гијечку Нахију. Но у то доба нијесу у Цариграду имали, а Бог зна имају ли и данас, какав земљопис, пак нијесу знади Турци ни сами камо иду. За то углаве да се договоре провидур которски и паша