Otadžbina

64

ШЋЕПАН МАЛИ

скога, слеже се од нишидке Жупе до Грахова. Сва је ова војска бројила сто хиљада момака ио казиваљу истијех Турака, Румели Валнз из Битоља дође да је заповиједа и сједијаше у Спужу при Морачи. Млечићи су дуго рамњали, као да ће пх сном проћи. Најпослије не мога им бити од страх-а турскога да не окупе неколико војске, пак се утаборе у буљанскоме пољу на Ца,ринама. Одатде почну сипати мито да добаве жива Шћепана или барем патриару који је сједио у Грађанима у Црмниди. Проспу новда доста а тием двјема не нахуде. Влада млетачка није хтјела пропустити ову згоду да не педепше неколико својнх људи из трп опћине, а то обичном пријеваром и вјероломством. Није могло бити народа на свијету тврђега у заданој вјери што српскога. Кад изгуби своју неодвисност и снусти се у хајдучке борбе за слободу, није никад ни Турчину превјерио задану ријеч. Ако је ова поштена и јуначка врлина на многијем мјестима гдје Срби живе данас смалаксала, то се приписује срамотноме примјеру онијех који су ш њима химбепо владали. Генерал Иван "Бустиниан, Који сједијаше на галији под Будвом, посла кнеза Марка Љубаиовића из Грбља и генерала Гада Краповића из Махина, да помоле главаре од три опћине да дођу на станак, и да им даду божју вјеру да им бити не ће ништа животима. Ова двојица углаве станак на пелинскијем рудинама у Грбљу, н дођу у урочени дан од опћине бранцке кнез Никац Мартиновпћ, Жмуро Стојановић и један Рајчковић, од поборске кнез Марко, Васо и Ђукан, сва три Зеца, а од махинске Марко Кнежевић, Савић Борета и Андрија Дулетић, а пред свијем калуђер Јосиф Вукићевић. Иван Ђустиниан обећа свакоме опроштење, по што је Шћепан дигао из Махина, осим Марку Тановићу и Вуку Марковићу, који су пошли за њим да га дворе. Још рече Ђустиниан: ми смо довезли њешто војске да вас бранимо од Турака, јер смо се побојали и тешко забринули за ваше здравље, да вас Турци не опале кад продру преко Црне Горе. Кад пошљем за вас, дођите у манастир Свете Госпође да се кунете, и да душом и срећом присегнете бити вјерни светоме Марку; а ево вам сад оклевштине свакоме по педесет жутијех дуката. Једно десетак дана, иза тога призове их опет под Махине да се куну, и ту дође на његово звање чладика Арсеније Пламенац. Кад у цркви да целивају иконе и да чују клетвене мо литве, околи војска дуждева манастир, пак их све повеже, осим