Otadžbina

ШИЕПАИ МАЛИ

65

Андрије Дулетића, који брзином нога омакне уз оне поточине да га нијесу ни зрна из пушака достигла. Све девет горепоменутијех онако везанијех одвезну исто вече под Еотор , и ту их без суда и без исповијести објесе о конопљу по галђајама. Исти дан војска рупи из убаха кроз три опћине и сажеже свијема куће онустјеле, а углове им дагуном оборн. Рекосмо негдје наприједа да су Млеци дукавством окрнули те три опћине Црној Гори. А сад је ред да кажем како се то случило. Петар Бубић Будванин купио једнога парипа у вдадике цетињскога Висариона Баице. Парип осми дан ослијепи, пак је Бубић тражио да му владика врати новац. Владика не шћедне на то пристати, а Бубић прве гладне године, кадје од суше род изгинуо, подмити Махине, Поборе, Браиће, Угњане и Вјелоше да се Млецима предају. Они гладни слакоме се и потпишу предају. Бјелоши и Угњи, тек им жито роди , поврате се владици, а три опћине остану силимице под Млечићима, док се та отимачина на пожаревачком миру договором султановијем позакони. Послао једном на дар Шћепану ракије и сухијех смокава њеки Деко СтеФановић, родом Подгоричанин, а стојбином Будванин, човјек провртник и претргарица. Једно га вече у сред пб ноћи дохвате и притисну у постељи Млечићи, пак га пред зору зајме везатијех руку пут Еотора , гдје га суд трећи даи удави. Имао је Цеко лијепу и прикладну жену, ћеру Арса Ђокића , која пође за мужем у Еотор и изађе пред провидура да тобож оправи или испроси мужа. Срамотни провидур, кад угледа ову женску главу, заборави на своју част и ва човјештво, пак јој га обећа даровати ако она ш њим преноћи и мужа превјери и обешчасти. Зажари се Стана као панрика, пак окренувши провидуру леђа, рекне: „Драаш је мени мој образ но муж и син, пак их оба објесио сјутра, не дам поштења у мито ; то су млетачки откупи.'— Ова се женска и данас спонаша по народу, и памтиће је док не преокрене обичајем. Да је Цеко био братственик и земљак, неби Млечићи нањуложили, као што нијесу на многе друге руку ставили који су дарове слали Шћепану. Но је Цеко био туђица, пак се слаб суд на омечицу појуначи. Турски војсковође нијесу били међу собом сложни. Паше босански, дукађински и арбанашки, српске потурице, гледали су кривијем оком гдје им заповиједа сераскијер, познавали су тегоћу рати с Црногорцима, знали лијепо да су Млеци из луКавства омотали Турчина у ову рат да таре силе о стијену; омил-ИЛи им хареми и талагајност пак одмицали и дуљили, е ОтАЏБИНА III 5