Otadžbina

66

ШЋЕПАН МАЛИ

да се султану и бегл.ебергу додије. У пет недјеља крвавог боја сриједом Дрмниде н нокрај Чева не могаше Турци ступити ни хромице, а камо ли да се састану три војске на Цетињу како је углављено било. Во ска турска није имала довољно пиће, јер кроз оне планине кршовпте и беспутне нијесу могли преносити брашенице, а без воде удари болест и помор. Пљенова и пљачкања није бивадо , јер су заран Црногорци пренијели у сред своје земље све живо и покућство да се не ометају. И чисто да им није праха нестало хћаху једно јутро по магли разбити Турке покрај Велестова да се од њих не поврати ни пиличник. Шћепан је живио у Бјелошима у једној торини под Соколом, пак се хранио сиром и млијеком, владика Сава на Стањевићима , а патријара Бркић у Грађанима. Сва је мука надала на Тодосију. Шта да се ради без праха? Бајо Гавриловић Цуца потхвати се пред главарима да ће затећи самотридести карван турски од Елобука и отети џебану, ако главарима пође за руком уставити бој три дана. Тако уговоре спремити Тодосију и протопопа Абрамовића и Лаза Богдановића к сераскијеру да вјеру ухвате. Ова тројица дођу на Чево пак се стану с пашом Шуваљијом на нрве бусије и ту утврде , руку на руку, да је вјера три дана док дођу код сераскијера и здраво се поврате натраг. Кад били нод шатором сераскијера посједају у околу један до другога. Сва три се нагнали стари и сиједи да би им п Турчин с грехотом учннио зулума. Сераскијер надуте нарави, а кратке памети, стане од прве да тражи цара Шћепана жива или мртва, пријетећи да ће све погњечити и поналити ако му га не предају. Тодосије умиљатим гласом одврати : „Каквога цара, честити везире, цар је пома■заник божји , Бог под Богом , а то је несрећа и скитница без мозга и без образа пак се ш њим ругају несмотрењаци и милобруковићи. Да га видиш какви је то чојек не би му жље помислио, но уднједио коју пару Да се ођедне и прехрани. Да знам гдје је, бих ти га довео да се преобразиш кад видиш кога тражиш , па кога си ову силу скупио од које земља дркти." Бег.1ерб§,г скочи као помамљен: „Ко ме смије питати што ћу ш њим да радим. Крили га, не крили, ја ћу га наћи ако све те ваше горе узрасту над облаке". А Тодосије опет лагано прекрштених руку : „Не ће га предат Црногорци да је као жаба губавнца, ни пљунути на гостопримство, ни превјерити уток. Ту ти нема , царска десна руко , ни славе ни јунаштва да удавиш ову шаку гороштака. Но смо ми дошли да те кумимо хљебом царевијем да се мичеш с наше границе, и да ову сиротињу ос-