Otadžbina

ШЋЕПАН МАЛП

67

тавиш на миру. Цара на свијету нејма до једнога , Бог која је све створио п који ће све растворитв." Сераскијеру се нешго ражали впдећи јуначку простоту овијех старада, пак се скамени н замисдп дубоко. А паша Шуваљија , бијеснн и тријезни Турчин, кад видје да не проговара нико, заче он: „Ми смо сад чисто увјеренп да не знате гдје се Шћепан дио, а да знате би нам га предали мимо народа. Ија сам вазда мисдио даје спрдња то крунисање Шћепаново. У вас Црногораца кад људи подуде народ их крсти царевима иди свечевима. Но ви знате дијепо да се и нама хоће доста посда да се оправдамо нред судтаном и девдетом. Наши и вашц здотвори припели то на високо, нашаралп п издагади тек да се кољемо у томах. Еад се оволико војске свило да тражи једнога човјека, срамота је кад га не нађе, ругаће се свијет. Но сте вас три стари п мудри , пак пронађите дијек овој главобољи јер и нас срце боли да војштимо на ту сиротињу , која се збида у ову спилу да гладује и пати здо." Кад се прото Абрамовић сјетио да су Турци омечиди, рече пашп Шувајљији: „Покој има ко те је родио! ти знаш п наше јаде в наше тврдогдавство. Нијеси тп придошдица, но прави Србин. Еодико је Црнегоре с мора на Морачу, п кодико је по, њој пећина и спила, тако ми, пашо, четверо јеванђеља, да спуштиш сву ту војску да сдободно бирукају, не би Шћепана за три године нашли, а камо ди да га ми нађемо. Све што си пашо, рекао, свз ти се сребром претворидо. Ево нас три довели Брњаша, коња Шћепанова, којега му је поклонио патриара Василије, да га покдонимо сераскијеру на дар, и да му кажемо од стране цпједога народа да Црногорци признајудаје најјачп цар на свијету падиша МустаФа. Ви ћете ове двије ствари принијети честитом девлету, како ве мудрост учи и како ће му бити слађе, иак ће девдет рећи : „Ево Црногорци дадоше Шћепанова коња, пак би чисто и Шћепана да је гдје на видјелу. Преко тога познаше сиду и моћ судтанову и његово јако царство, што од Косова јошт не изустише. Ово је ведики добнтак који од Мурата до данас не бн срећан стићн ннједан судтан. Алп кад примите ову нашу објаву и коња, да днжете војску с границе и да нас оставите на мнру; ако ди нам огњиште не очистите, као да ннјесмо ни дбднли ни говорилп ништа." На то се распалп Беглербег, пак стане бручнти протопопа на грднп начин: „Што је мени до коња лажицара, ади султану да га ти п твој друг припознате силног и моћног ? Хајте с крај меие да не превјерим, јер сте мп као ступац крви. Ја ћу наћи 5*