Otadžbina

ШЋЕПАН МАЛП

нове године опреми двор руски кнсза Ђорђа Додгорука у Итадију, да би како отуд подигао Србе п Грке на Турчина. Додгорук се бивио у Италији готово три мјеседа под именом трговца Баришникова (јер господа често именом мијењају), док сс деси у Напуди с кнезом Војновићем из Новога. Овај, као знатни човјек, напуги га да пође у Црну Гору, ту да се упозна с народом, и својом главом да завади Србе с Турцима. „Кад пукне пушка црногорска," рече Војновић, „био здраво, не ће из Арбаније, Босне и Херцеговине ни чељаде ни коњче султану на помоћ, а сусједни везири и паше једва чекају да се тијем оговоре." Тако се укрцају на један брод трговачки, њих двојица и пратње тридесет друга, пак допдове под Спич једанестог Августа 1769. Спич је мјестанце врх мора међу Будвом и Баром, са запади прво седо турске Арбаније. Ту добре луке нема до жапља што га зову Чањ, пусто жад о без жива духа. Путници се без страха искрцају на сухо, пак у сред подне преко Созине допру у Бољевиће у дно Црмнице, и ту преноће код вдадике Арсеннје Идаменца. Сјутра дан дођу на Цетиње уз ведику пратњу, и за три дана окупе гдаваре црногорске од све седам нахија. На скупштини Војновић прочита грамату царице Јекатерине, која позива народе грчке и српске да војште на Турчина за крст частни и дијепу сдободу, обећавајући здатна брда и додине ако надјачају. Тодоснје Мрковпћ, опорне нарави, зачне први говорити: „Ово је, честити кнеже, трећи пут да нас Мошкови подбадају на рат противу Турака, а вазда се без нас умирише. Ми смо љетос изгинуди гдавама и имућем: јошт нам гњију у ранама најбољи јунаци а многи осакатиди; не ћемо се за десет година окријепитн и доћи на прву мјеру. По што навучемо на себе јаничаре и мадисоре, ви ћете се, кнеже, умирити без нас, а ми ћемо до краја изгинути. Немамо узданице ни у Срба ни у Грка, ни у Бугара, све је то живо умрдо и на своју прошдост заборавидо. Још нека нас Турци пособе, као што и хоће, биће тијесније и вама и Млечићима." Још би старац подуже говорио но му гдавари прекину бесједу: „Срамота је, оче игумане, корити нашу браћу Мошкове. Ми смо навикли здопатници, ми ћемо помоћи хришћанској царици што најбоље узмогнемо, само да нам дође праха и олова." Тад им Додгорук да 500 дуката, а пошаље 600 момака с мазгама да пренесу из Спича џебану, коју је довезао бродом у Чањ. Тако се скупштина обрадује и закључи да се на све стране започну задјевице протпв некрста. Прије нег се разиђе скупштина, загусте пушке уз поље као