Otadžbina

70

ШЋЕПАН МАЛИ

да је свадба. Хрпа се народа тамо нагне да види што би, кад ли Шћепан језди коња, а за њим иду око триста Дуппљана и Грађана пут Цетиња. Тек се приближи Шћепан манастиру иочне и скупштина просипати ватру из пушака, а нз гласа викати : „Ево цара из Црмнице, благо нам јутрос и довијека." Долгорук се снеби и смути, но га Војновић и Тодосија охрабре. Еад Шћепан изађе пред Долгорука, овај га упита чему се назива царем и вара народ. Шћепан није знао убезочити, но се препане и рече, да он није никад рекао да је цар, но Мали Шћепан. „Ја нијесам могао свијету затворити убрусом уста да ме не крсти како сам хоће." На покренута зеца свако пабгче штекће. Неки Црногорци којц су мрзили на Шћепана што их је глабљао п корио, ночну викаги из гласа да је заслужио умријети. Пријатељи су се побојали прискочити Шћепану у помоћ од страха Долгорукова, пак и да се народ не искоље међу собом. Долгорук нареди да Шћепана обезоружају, пак га баци у поузану клијет врх своје собе, а клијет затвори кључем. Ту исту вече скупе се на посијело главари, скамењени и јетки. „Камо ве главари" викне прото Абрамовић „та Мошковит оцрни нам образ. Какви је год Шћепан, ми га једном зацарисмо и дадосмо му тврду вјеру. Од њега се народ бојаше, а он цареваше јевтино. Ако погине Шћепан и ми ћемо уза њ који смо судпли и господовали. Но отворимо очи и видајмо се док је ранпје." А Лазо Богдановић: „Виђесте ли како га тури онај Мошковит врх себе у тамницу? Ја нијесам никад чуо да се сужњи затворају врх себе, но пода се. Да он није цар не би га генерал припео да врх њега стоји. Али ко је виши он је свуда виши, било и у тамници. Докесе га неко чудо да га међу нама улови, да превјеримо и да се обручимо. Но хајте да га вадимо из оне клпјети, ако ћемо и силимице." И дпгну се да иду, па поп Андрија Ђурашковић, меке нарави, скротп их. „Не лудујмо, но се разаберимо. Одвојмо се ми пет шест стараца, иак пођимо код Долгорука п помолимо га да ни дарује Шћепана; пак ако нам га не пусти, можемо опако кад драго." На ту попову пристану сви, пак од њих се одвоје осмпна, пођу код Долгорука, сниме капе, а проговорп Ђурашковић слаткијем гласом: ,Дошли смо, свијетли кнеже, да те лијепо помолпмо од стране народа, да нам пустиш Шћепана. Ти нас завадп Турцима, пак ћеш брзо, ако Бог да, у Русију, а ми остадосмо сиротни и бесудни. Ко је год тај Шћепан, он је нам добар и нуждан, ми без њега не можемо стезати народ, ни боја бити с