Otadžbina

ИАРОДНИ ПОКРЕТ

77

духу васпитавали и своје насдедиике. Не, оии су били васиитани, као што сам већ иоменуо, метаФизичко-иравничком ученошћу на западу, која их је бида засдеиила тодико, да нису никако могдн појимити, да једне исте установе и закони могу за један народ бити од користи, а за други од големе и неисказане несреће. Нова Србија ако је хтела да буде народна држава није никако смела постати држава пуна правника и адвоката, попова и чиновника, као што је то случај у Аустрији и Маџарској. Али ову истину никако нису могли појмити први наши правници и адвокати, који су уједно били под штитом олигархијске владавине, и законодавци у Србији. Они ни најмаве нису познавали народ у Србији, па су за то обично презирали све љегове особине и домаће самоникле установе, и са највећим су патриотизмом навалили да пресаде на врат па нос аустријску цивилизацију у Србију, која је морала, па хтео ко или не хтео, донети големе штете истинсгсом развитку нашега народа. Но шта знамо, зар је удес судбине таки, да нашем народу шкоде подједнако и пријатељи и непријатељи његови !! Ова голема погрешка коју су са свим нехотично учинили први наши правници и законодавци оковавши млађану Србију у старе изанђале туђинске установе, почела се у новије доба увиђати све јасније тако, да су и сами иравници, особито људи од илађег параштаја, почели ширити мисао по народу да треба поправити оно што су њихови претходници искварили , па шта више и у самим чиновничким редовима рекао би човек осећа се нека тежња за овом поправком. Отуда датирају предлози на нашој ланској и овогодишљој саупштини да се преустроји администрација, да се заведе брзо и кратко суђ^ње, да се смањи чиновннцима плата, да се укине бирокрација и т. д. Народ боли на више места, али не уме да нађе лека. У својој наивности, он тражи оно што не може добити. Упростити администрацију и учинити да се брзо ствари пресуђују не значи ни више ни мање но касирати иоловину и више чиновнишгва, а то опет значи то1ико исто, колико отети из руке многих породица свакидашње аихово живљење и оставитн их да скапавају од глади; а с потпуном оболицијом бирокрације зло би се учинило још веће и страшније. Ако су хтели народни предлагачи да не учине никоме на жао и да буду иравични спрам чиновништва и бпрокрације у опште, морали су тако исто предложити да се пониште законом зеленашки и интерешчијски дугови, и да се ослободи народ грозне глобе и дугова њихових и т. д. Нема мислим ии једног искреног српског патрноте, који се не би са оваким предлогом