Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

121

што не бих никако могао крстити храброшћу, али у оном тренутку волео бих погинути него признати то осећање, тако ме беше од њега срамота.... Како је другима било, не знам, али судећи по многим бледим образима,и укоченим цртама на лицу, није ни другоме било весело. У осталом није ни чудо. Сви бесмо први пут у ватри, јер оио 1862 у сокацима београдским беше играчка.... По гдекоји покушаваше да рекне коју шаљиву, али то беше тако отужна шала као Луизина лимунада у 5-ом акту „Сплетке и Љубави." Међу тим је и наша артиљерија почела да дејствује, и она нам брзо подиже морал, јер она је тукла боље од турске. За то нам беше доказ што се могло јасно видети како наше гранате падају право у турске батерије, и како ове услед тога морају да мењају свој положај. — Аха, Туро! Ти мислиш да је доста набавити круповских топова, а не знаш да ти они не вреде ништа, ако немаш прајски тачну послугу. Не знам ко то рече, и ја сам му у оном тренутку веровао. Доцније при крају рата био сам другога мишљења. Наше трупе непрестано дебуширају и пролазе поред и испод нас у десно. Међу тим и на Мрамору опажа се силно кретање. Стручњаци рекоше да их може бити на 5-6 батаљона и 2-3 батерије. — У добри час, помислих ја у себи — биће наших по три на једнога, и без Бучевићеве војске! Мостићева батерија летила је с места на место, као да има крила. Није дао, што но кажу, турској артиљерији ока отворити. Једна наша батерија пролажаше у трку. Потегне једна турска граната па удари у сред те наше батерије (чини ми се да је била лака, бригадна, ако се не варам Цветићева). Свак је живи помислио, да ће тај топ и његова цела запрега и послуга отићи на паран-парче. Кад