Otadžbina

122

Н А ГРАНИЦИ

се разиђе облак од прашине , коју граиата беше дигла заривши се у земљу, коњи и људи који не само беху иали него се и преврнули од силе, поскакаше на своје ноге, коњи се стресоше као пас кад преплива какву воду, послуга појаха и седе на сандуке, и одоше даље као да ништа није ни било. И ако још не беше ни једног рањеника, шеФ штаба ми заповеди да у селу Сечаници организујем главно дивизијско завојиште. И тако ми не беше суђено да у првој битци видим како ће се развити пешачка борба. У осталом када бих рекао да сам се у тај мах љутио на потпуковника Анђелковића, што ми је дао ту заповест, не бих био искрен. Ја сиђем у село, напишем заповест капетану Др. Остојићу да с целим персоналом и материјалом дође у село, пошљем ту заповест по коњанику, па онда обиђем по селу све веће куће, док не нађох једну близу потока са великом авлијом и доста крова, која је била близу резерве и пешачке муниције, а тако исто са свим близу пута, и која ми се због тога учинила најудеснија за завојиште. У кући нађох једну бабу у дроњцима и једну девојку, доста добро обучену. — Помози вам бог! — рекох ја жескињу, ушавши у авлију. Оне се шћућуриле код мутвачких врата, па прогунђаше нешто као одпоздрав, али беху тако преплашене као да им је арамија дошао у кућу. — Немојте да се плашите, рекох им ја. Ми нисмо дошли да вам какву штету учинимо, већ да вас ослободимо, да од сада живите сербез, као што ми у Србији живимо! Оне ћуте па само разрогачиле очи на ме. Посумњах да ли знаду српски, и ако је то било тешко посумњати у првом селу близу наше границе. Запитам где је сеоски кмет или биров.