Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

527

Поштар, ужасно сплетено створење, који је на то место постављен сигурно кад се није ни слутило да ће Ражањ постати тако важна станица, као што је у нашем рату била, прогунђа нешто, оде у шталу, ваљда да изда наредбу за што сам га молио, и после десет минута ја опет седох на моја двоколица и пођох из Ражња. Али тек што замакнусмо иза последње механе лево и пођосмо уз брдо, а коњ стаде. — Шта је то? Шта гледаш, удри! — раздерем се ја на постиљона. — Не помаже тући, г. мајор, — рече он — можете га убити, он неће маћи! И доиста, што га је иостиљон више тукао, то је он више чиФтета бацао, али ни да макне с места. — Дај овамо тај бич.' — рекох ја и узевши камџију од постиљона ударим коња колико сам игда могао. Он скочи у страну и стропошта двоколица у јарак тако, да ја и суруџија не бесмо благовремено скочили са двоколица на земљу, за цело би скрхали коју кост ако не би сломили врат у оном јарку. — Ама зар је то најбољи коњ у шталама ражањске поште? — упитах ја савлађујући мој гњев док је постиљон извлачио колица из јендека. 1— Ба! — рече постиљон — то нам је најгора рага. Имамо ми у штали коња који узлете уз ово брдо као тица! — Тако ли је! цикнем ја и потрчим натраг пешке у пошту. Поштар стоји пред шталском капијом и блеји у светину која се ваља поред њега. Ја га ухватим за прси. — Господине, ја сам вам казао за што ми је нужно да час пре будем у Алексинцу, и ви ми опет дадосте најгору рагу, коју имате у штали! —