Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

529

је већи део рањеника тога дана превијен и експедиран даље. да је остало у болници само неколико тешких случајева, један коме беше подвезана Аг1;. сагоУз, други са преломом бутњаче. То беше јуначки руски добровољац капетан Фермор , који тога дана беше најпре рањен у стопалу, па пошто су му на завојишту превили ту рану, он није хтео да иде у болницу у Алексинац, него је јурнуо још један пут напред онако рањен, докле му друго непријатељоко зрно није сломило бутњачу. Тек сад је допустио да га однесу у Алексинац. Доцније је сиромах умрво у смедеревској резервној болници у пркос свију напрезања Др. Марконета и његовог друштва, које је доиста знало свој посао и савесно га радило. У једној празној соби нађох мртво тело руског новинарског кореспондента г. Јерошенк а , који тога дана беше погинуо. У рањеничким собама нађох инглеске лекаре, ако се не варам Др. Хјума и Др. Атвуда, на послу, јер наши лекари не беху се још вратили са завојишта, а од милосрдних сестара нађох госпођицу Шпањићеву, која је као год и г-ђа Протићка (удовица Петра Протића Драгачевца, потпуковника) неуморно радила за време целе борбе око Алексинца, и које су доиста с правом благосиљане од свију рањеника. Из болнице одох у главни штаб који затекох при вечери. За столом беше пуно младих руских оФицира, који за време мога кратког осуства беху подолазили из Русије, и који беху задржани при штабу као ордонансОФицири. Тек што и ја седох, отворише се врата и уђе један висок, мало погрбљен црномањаст оФицир, у походној униформи српског пуковника оа шајкашом дивизијара. О десном рамену висаше му на танком кајишу черкеска сабља а на грудима имађаше два ордена руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима). ОТАЏБИНА IV, 16. 3 4