Otadžbina

530

НА ГРАНИЦИ

Ђенерал Черњајев погледа га зачуђено и понуди му једну столицу поред себе. — Од куда ви, г. пуковниче Рајевски? — рече главнокомандујући. — Ја с прћиловичког виса ваше високопревасходство. Наредио сам да цела војска одступи на Ђунис! Черњајев испусти кашику из руке и скочи као опарен. — Шта ? Јесте ли ви при себи ? Како одступање за име бога? — Па није могуће било држати се даље, ваше висство! — рече Рајевски уставши и сам. — Ама како ви смете напустити поверену вам позицију без нарочите заповести? — Ја сам два пут слао за заповест, па кад не добих никаква одговора.... — поче Рајевски. Черњајев се ухвати за косе, стаде ходати по предсобљу и непрестано виче: — Пуковник из руске војске да тако уради!... Та то није никаква војска.... Ето чорт знајет что такое, ето Миљутинскаја армија !.... Ко зна како су се силно мрзили Черњајев и руски војни министар Миљутин, тај ће разумети смисао овога прекора који Черњајев баци на руску војску. У Черњајеву је све више кипела жуч. Он стаде пред јадног Рајевског па демонстрирајући руком пред његовим носем, истисну кроза зубе само ово неколико речи: — Ви.... ви.... ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте данас осрамотили вашега деду, који се онако славно тукао против Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Государја! Рајевски пребледи као смрт, стукну један корак назад као да је на змију стао, и само рече : — То није истина, Михаил Глигорич! — узе капу, па оде.