Otadžbina

34*

НА ГРАНИЦИ

531

Васирион Васирионич покуша да утиша ђенерала, и то никад није тешко било, јер он плане, а после неколико тренутака се каје ако је љутит коме неправо учинио. Пуковник Рајевски хтео је ту исту ноћ да остави Алексинац и српску војску па да иде кући (а то је могао, јер руски добровољци ни један не полагаху никакве заклетве ступајући у српску војску, нити се даном речју обвезиваху служити известан рок, нити признаваху и самом Черњајеву власт да им суди, а камо ли српским војним старешинама и судовима, те је према томе сваки одлазио из војске кад год му се хтело, што је доцније било од кобних последица, као цтто ће се видети) али Черњајев као да му се још исту ноћ извинио за увреду коју му је нанео, и сутра дан у јутру видех на прсима пуковника Рајевског, поред она два руска ордена и таковски крст.... Још исте ноћи одјурио је шеФ штаба са неколико ордонанса да по заповести ђенераловој поседне на ново војском прћиловички вис, који је Рајевски био напустио. Благодарећи енергији Марка Милошевића поручика, који је под Рајевским командовао једним комбинованим батаљоном (војници стајаће војске измешани са добрим војницима народним прве класе) и батерији јуначкога капетана Ћаића, Комаров је затекао прћиловичке висове још у нашим рукама. Али шта се догодило 7, 8, 9, и 10 августа, како су дошли Турци од Суповца дотле?... Ево шта ми је о томе причао потпуковник Јован Поповић, који је — онда мајор — командовао нашом авангардом на Суповцу: (( 6- ог августа пробудише ме моје уходе из Ниша. — Вардајте се — рекоше ми — силна турска војска спрема се да ве нападне колико сутре, а најдаље преко сутра.