Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

535

— Главнокомандујући жели да се и ви сагласите, то није проста заповест, већ ако хоћете предлог. — У томе случају ја се не могу с њиме сагласити. У осталом ја на овоме месту несам најстарији, Да упитамо г мајора Хаџића за његово мишљење. Зовнусмо Хаџића. И он је био отсудно противан разуме се, јер и он је увиђао да би то била проста детињска опасна играчка, која нам није могла донети никакве користи, а могла нас је скупо стати. Комаров је седео код нас до два сахата по поноћи, па онда са свих 15 својих оФицира оде опет у Алексинац, обећавши нам за сутра послати помоћи. 8- ог августа нападну нас Турци око 6 сахати изјутра. Ми смо имали свега 8 батаљона, ја 4 и Хаџић 4. Тукли смо се, очекујући, обећану помоћ, равних десет сахата. Помоћи ни од куда. До 4 сахати после подне два пут су нас Турци потисли од моста и механе и два пута ми њих. Око 4 сахата јако навалише на моје десно крило. Замолим Хаџића да ми помогне ако може, и он ми посла две чете једног ћупријског батаљона. Али те две чете у место да оду онамо куда сам их био послао, разиђу се по кукурузима. Ја с коњаницима и ОФицирима појурим за њима, па их истерамо из кукуруза, прикуписмо их на једну чистину баш код некаквог забрана. Ту их ја станем псовати — Докле ћете узмицати, бог вас убио, кад ће Турци за вама све до Саве и Дунава? Напред, марш ! — Хоћемо, хоћемо господине ! — загракташе несрећне Влахуце, и стадоше с места пуцати у ветар Моја предња линија, која се до тога тренутка врло добро држала, чувши пуцњаву иза својих леђа, помисли да је опкољена, и у највећем нереду одступи до села Мрсол>а.