Otadžbina

Н А ГРАНИЦИ

97

чизама и калоча, он је свакој удовици српскога оФицира који је погинуо послао од тих новаца по 150—,200 и 250 дук., па макар тај ОФицир и не био из моравскотимочке војске, само ако се нашао ко да му спомене. Па не само удовицама ОФицирским, него н. пр. и удо • вици онога члана алексиначког одбора „црвеног крста" који је погинуо, учинио је то исто. У другој половини рата слао је Черњајев неколико пута поједине оФицире из свога штаба с великим сумама новаца од једне болнице моравске до друге, чак до Смедерева, те је сваком рањеном оФициру поред декорације слао и новаца на лечење у помоћ, лако рањенима по 25—50 дук. а тешко рањеннма по 100 дук. Ето на што је махом употребљавао Михаил Глигорич новце словеноФилских комитета. Али да се вратимо шуматовачкој битци. Мајор Илија Ц. Живковић, у своме горепоменутом писму овако прича даљи ток битке. (( Тако изненада нападнути, ни Милован Павловић са батеријом својом од 8 топова не гледаше мирно, већ и он одмах поче пуцати, па чим који топ опали, он командује (( на предњаке" и један ио један топ спушташе што брже може низ брдо у поток ка Рујевици. Но при том брзом одступању топови и каре удараху на изсечене пањеве од оборене шуме, којп пањеви беху до једног метра високи, те се точкови за њих закачињаху. На молбу г. Павловића наредим да један вод пешака (30 — 40 људи) оставн пушке на земљу и да откачињу точкове и каре где год се закаче, донле и последњи топ не оде. Овнх 30 — 40 људи остали су за цело време битке без оружја, јер им пушке осташе на ономе месту, одакле је се наша колона за једно 100 корачаји морала повући ближе шанцу, па нити ми могосмо прићи да узмемо те пушке, нити Турци могоше доћи до тога места од наше ОТАЏБИНА V, 17. 7