Otadžbina

96

Н А Г Р А Н И Д И

Ко да не верује у оудбииу ? Гољдштајн је стајао усправ.ћен на грудобрану, па љему ништа, а Живан само што беше иошао својим топовима, поред грудобрана који га је заштићавао до врата, па погибе! — Екоје нешчастпје! — уздахну Черњајев, и у његовим очима засијаше сузе, за тим онако клечећи поред мртваца, скиде шајкашу, целива га у чело и прошапта: — Прашчај Живан Протич, прашчај љубззпи друг! Пзван шанца је урлала страшиа људска олуја, а у шанцу пред казаматом клечн око једпог мртваца, гомилица људи гологлавпх, и моли се богу за покој душе дичнога Живана.... У том тренутку и ја сам се молио Вогу, као кад сам био дете. Кад смо се вратнли опет иа наше место пза траверзе, ђенерал рече свомс шеФу штаба: — Ако се вратимо живн из овога шанца у Алоксинац, прва брнга нека вам буде да напишете једио писмо пуковнику Протићу за мој потпис, у коме ћете исказати моје дубоко саучешће у несрећн која га је задесила смрћу његовога брата. — За тнм се окрете к нама: — Је ли био ожењен капетан Протић? — Нема ни година дана како се оженио, ваше внсокопревасходство — рече неко. — Онда молим да се његовој госпођи иаппше такође једпо писмо и да јој се пошл^е две стотине дуката од моје стране у помоћ! Овај детал> пе бих споменуо да није било мпого бездушиих л.уди и у нас и у Русији, који су опадали Черњајева да је крао новце, које су му словснофилски комитети из Русије слали за ратовање. Осем тога што је сваком руском добровол.цу издавао по 7 дуката месечно, а ОФицирима више, према њиховим чнновпма, осем тсга, што је за добровол.це купио иеколико хиљада кожуха,