Otadžbina

Н А ГРАНИЦИ

103

пушчани метци, на које наше стрелци одговараху, али у главноме пушчана борба беше престала, и само још топови наши проламаху ваздух својом грмл>авином и грозном песмом својих граната, које падаху у шуму, онако на добру срећу. Турска батерија беше ућуткана. — Сад, господо, — рече Черњајев — можемо изаћи из шанца без икакве опасности да ће га посада напустити. Него вал>а да поставимо новога команданта овоме шанцу, за који ја заповедам, да се одсада зове Живанов шанац. — Који, господо, од вас жели да постане командант овога шанца? У место да просто наименује команданта, он је сигурно за то питао, што је очекивао да ће се ОФицири њсговога штаба и свите отимати за ту част, да остану на такоме месту. Сви ћуте.... Сад изађе Гољдштајн на среду. — Ако дозволите ваше високопревасходство — закрешта Гољдштајн својим непријатним гласом, намешта. јући наочари на носу — ја ћу се нримити команде. — Спасибо, Гољдштејн! — рече главнокомандајући, па пошто се руковао с њиме, представи га посади шанца као новога команданта, и за тим остави шанац па пође низа западну падину шуматовачкога виса, кроз ретку шуму, право низа страну пут јаруге. Ми сви пођосмо за њим, вукући сваки свога коња за собом. Било је тако стрмо, да смо се често по неколико стопа клизали низ брдо, гледајући за собом, да нас сопствени коњи не очепе. На једвине јаде стигнемо читави у поток. Када тамо, гомиле рањеника, а ни једног болничара, ни једних носила.... Ђенерал се окрете мени. — Куд сте командовали завојиште за ову битку, г. мајор? —