Otadžbina

104

НА ГРАНИЦИ

— Иза ове прве косе, код алектиначког гробља, в. високопревасходство! — одговорим ја. — Па шта та господа не изашљу болничарске патроле да купе рањенике? — И ја се сам чудим г. ђенерал. Ако допустите да нанишем заповест, а ја да црегледам међу тим ове рањенике ? — Не; ви сам овде без материјала не можете много учинити. Појашите коња и похитајте сами на завојиште јер ће онда све брже ићи' — Разумем г. ђенерал! — узјашем коња, узмем осем мога сеиза још два три ордонанска коњаника па појурим уз брдо. Тек што стигох на косу, а од стране Шуматовца опет се зачу гроктање читавих плотуна пушчаних.... Дакле опет нападају! Беше ми дуго да идем чак до завојишта, па станем распитивати по оближњим шанчевима и батеријама, е да ли је ко год видео ону чету болничара, која јутрос беше у логору онде где се одваја пут за Алексинац (по зади Рујевице). Рекоше ми да потражим у кукурузима и виноградима лево од тога пута. Ја послушам тај савет и доиста нађох масу болничара где се посакривали у лојзу, па, се поред својих носила разузурили. У мени се жуч-ускомеша. Извучем сабљу па их станем тући по леђима као стоку, и за тили часак беху се прикупили. Поделим их у патроле и с једним коњаником пошљем их у поток да покупе оне рањенике, а сам одем на завојиште да видим има ли много рањеника на њему, с намером да се вратим у штаб, ако не будем нуждан на завојишту. Шта сам нашао на гл. завојишту, и за што се несам могао више тога дана вратити у штаб, то нећу овде да причам, него да видимо шта прича мајор Илија Ц. Шивковић о даљем току и свршетку шуматовачке битке: