Otadžbina

62

В У К А Ш И II

Ој света сенко славне прошлости Пред гробом твојим ево говорим Уз страшне речи свете заклетве На твојој смрти што ти дадох ја, Кад си је од мене силан тражио: Уз твога сина, младог Уроша, До своје смрти да ћу стојати Ко десна рука! заклео сам се А заклетва је била велика Вукашин ће је верно вршити! А шта је сабор данас почео Када нас друге бриге чекају? Из Једренета подиже се бес Неслоге наше чекају згодицу Па да нас сатре, да нас убије А трула Грчка тражећ себи епас Једренској хали прича о нами! Па завидљиве Млетке гледајте Дволичну сабласт мора дубоког Како нас мери кобним очима Осмехом лажним блудног поноса Како нам пружа срце варљиво. Одовуд Грчка, с' њоме Турчин сам, За леђа Млетке очекују тек Пропасти наше тај несретни дан! И место да се братски сложимо Најчвршће слоге дизајући зид 0 који би се њина навала Отпором нашим бесно срушила, Ми већи раздор само дижемо Не, то је подло, то је несрећа Која је нашу земљу занела У понор страшни наше иропасти. Докле ће тако, докле господо Пуштати нека завист ликује ? Зар није било доста несреће Над јадном земљом што је беснила, Или би хтели да је буде још? У слози само наћи ћемо спас Овако само пропаст зачиње Паклене игре црну судбину! — (Сви устају).