Otadžbina

В У К А Ш И Н

65

Влатко. Чудо за иста ! Како се витла коло судбине! До јуче владар целом народу А данас игра глупе светине ? Вукашин паде, Урош устаде, Са вршка доле; са низа у вис ? Такав је живот и гле где је крај: Толике борбе, силни напори, Мачеви, стреле, копља, окршај А све то за што ? Дал" за овај пед Куд се је мирно сада склонио?.... Дериште слабо владар Србије И тај ће оца наследиги свог ! Ал* све да буде, шта ми је до тог ? Какав беше он, а какав тај, То моје није, ал" изгубљен рај У Урошевој ћу смрти тражити. Вукашине ти си стреФио Кад си ме данас амо снремио! Корачамо за једно, знамо где; Један да престо србски добави, Други на престо своје љубави; Један се маша царске столиде А други срца лепе царице! Ох, ал' је лепа, дивна како је Ја речи немам да опишем сјај Лепоте што јој небо дарива! Да моја буде лепа царица Са неба треба цара збацити, И збаци ћу га вере ми! Добро је себе Влатко спремио Добар је начин овде смислио Вукашинов се овде врши јед А ја га лијем, лијем у нештед! Тек преко једно мртве лешине Љубави тој се може попети. (Улазв Нестор, а за њим влаетелин Боривоје кабаннцом увијен — крије се за стуб.) Неетор. Ст! Влатко — јеси ли сам ?! Влатко. Ти си Несторе!

ОТАЏБИНА V, 17.

5