Otadžbina

5*

В У К А Ш И Н

67

Да исим махом оног подигнем Ког данас народ доле обори Лепа играчка ! — Ал' каква мисао!? К'о муња мозгом да је синула ! Како би било, кад бих друкчије.... Та то је дивно, дивно заистаВукашинову издати намеру 0 њојзи једну реч, и ја бих горе тад Да летнем у вис!... Не, ту не смем ја На висини је престо заиста, У истом вису стоје вешала! Ја нећу тамо, нек ђаво носи све И Вукашина, Влатка, Уроша, Као што их давно понео. И после тога јел' поштење то, Да одам тога ко ми сверова ? Ал ' ево њега! — Ух, ал' ме је страх Што стрепим тако ? — Та ја нисам ђак! Нека се страши томе почетник На овом делу ја сам уметник! Зар мало крви што ћу просути Од тог' да се плашим ? за цело не ! Та и досад су свеће гореле Што их је небо пламом уждило, Ја сам их јунак доста гасио! Али до беса шта ме мучи то, Да није овај гроб ? То ми се никад није десило Да узмем душу сину једином На кобном месту гроба очева Сад за грм ловче — срна долази! (Крије се за стуб ) Урош (прилази очевом гробу.) Како су мирне ладне зидине! Мало час ука бурне скупштине Потресала је тамне сводове; Мрамора ладног танки стубови Од лажне клетве чудно дрхташе Леденим дахом давне прошлости, Уз Алтомана лажну потврду, Хтеде да себи крила сакује