Otadžbina

86

II А Г Р Л II II Ц Н

пута стајаше под орушјем, да одломо нсколико прутова. па да бегупцо одмах прсд плш истуку. Одмах нзађе гомила војника из Фронта, покпдашо гране с облнжњнх дрвета и етадоше тући ону гомнлицу проблематичкпх бсгунаца негледнмице, но глави, по рукама, тако да они попадаше на земљу «у једну гомилу. Ја окренух главу на страну да ие гледам ту гадну сцену.... Па један пут пуче 15 — 20 пушака н дершава бијсних бегумаца престаде.... Они беху мртви.... Војнпци којн су их почслн тућн штаповпма, на једаи пут без нчнје заповести бацишо прутове, па опалише из својих пушака иа гомилу. Черљајев и цео љегов штаб беху се иа једаи пут окамсннли од чуда. [I самн војницн којп беху извршпли ту нссрећпу паљбу, стајаху забленути од чуда, као да нс могадијаху да појмс, шта пм то би на једанпут?... Да ли то бешо пнстинктивна мржња храбрих војника противу кукавнца, којп нх толпко пута напустнше на иајстрашнпјем месту, па побегошо, или то бошо просто носрећно несиоразумљење — ја п данас но знам... Черњајев, кад се од првог чуда повратио, пођо дањо хучући и лупајући се десном руком по бутнии. Ја му погледах у лице. Целим путом до потока у јарузи, није ни речи нроговорпо, алн ииз образо му току сузо.... Плакао је као дете. Дошавши на подножјо онога копуса, којп со зовз Шуматовац, н којн на своме врху носп /Кнванов шанац мора да га је обузело тако иепрпјатно осећањо, да јо хтео да побсгпс од самога ссбе, ако можс бпти, иа удари свога коња колнко пгда можс мамузама тако, да јс но-