Otadžbina

94

II А Г Р А II II Ц II

ни мало женирало, ои одмах пришије на евоју јаку по једну звсзду, а на своју шајкашу једну белу пругу као знак ордонанс-оФицира. Млади ОФицири из руске гардо, којн беху дошли као добровољци, иа беху задржани у штабу као ордонанси, нису могли да га трие говорећи о шеговој „чивутској арогантностн" са којом се он равпа с њима. Гољдштајн се чииио невешт. Куд год нође ђенерал, и он за љим. Тако је н данас бно с нама. Кад настаде онај страшии тренутак у борби за Шуматовац и он јо седео с пама иза оне траверзе, алн никако ппје нмао мира, непрестапо ч\ па ону шегову рнђу, замршепу, чекишаву браду, непрестано иамешта наочари пред својим золеннм очпма, н чим впди да Черњајсв скочн те оде тоиовима, и он трчи за њпм. Обпчно кад се врати ђенерал к траверзн н оп се вратп. Па један пут, не знам шта му би, онако како је седсо, скочн, успужа се као мачка на источнн грудобрап, па со усправн колпко је дуг н раскорачп на оном грудобрану, као да јс навалпце хтео да што скорпје умро. Ми сви с ужасом погледасмо на њега, очекујући сваког трснутка да ћс се стропоштати мртав. Аја. Од оне кише куршума ни једпе га зрио иијо погодпло.... Он постоја једно десетак минута гледајући страшну борбу, која је пред шапцем беснила, па онда •снђе с грудобрана н дођо к нама. — Пу, Гољдштајн, вн молођец! — повпкашс свн млади руски оФнцирп који су га дотле презирали за то што је Чивутин — пазвол>те сжат вам руку! — н свл му пружише руку да се рукују с њнме. — Что там, Гољдштаји? — уппта га ђенерал замишљеио шарајући сабл^ом ио прашинн — как дјело? — Нлохо, ваше впсокопревасходитељство! — речо Гољдштајн шкрнпсћи зубима — Турки, сукннн дјстп опјат взјалн да ноколотнли нашпх! —