Otadžbina

на граници

95

Черњајсв дубоко уздахну п узе се обема рукама за главу Канонада како нашнх топова пз шанца, тако п оно батерпје изваи шанца, п целе позпционе алекспначке артиљерије постајаше све силннја и силнија. Около 37 напшх топовскпх грла сппало је своју ватру у накрст на пападачке колоне.... Турцн су падали као снопље. Цео нростор пзмеђу нашега шанца и оне нвице шумске из које су се Турци помаљали, беше покривеи лешинама, али Турци увођаху пове бо,таљоне на место утрошених. У томе тренутку роче мени ђенерал: — Докторе, једаи војнпк иза вас паде рањеп. Видите, молим вас, може ли му се помоћи! Ја се окренем и видим на два корака иза мојих леђа једног војиика где лсјки иичицо на земљи у грчевима. Ја одмах устансм, алн како је рањеиик лежао извап заштнте траверзнне, ја клекнем такођо на земљу п одпузнм до њега. Сва му глава бешс облпвепа крвљу, јср куршум беше пројурио кроз потиљак и кроз чсло. С муком, јер беше тежак, окренсм га на леђа, да му видим лнце. Имао сам шта видетн..... То беше дивно мушко лпце капетана Протпћа. — Живане, Жнванс! — оте со из мојих груди као јаук, док сам му лицо брисао од крвн, н док сам га раскопчавао. Он проговорн пеколпко нсразумљпвпх слогова .. Пена му пођс на уста. Сјај његовпх ватренпх очију бешо угашен.... Настаде ропац. Ђснерал чувшн имо које сам ја узвикнуо, са још неколпко оФпцира притрча к иама. Однесмо га прод улазак у један казамат. После пеколнко тронутака, капетан Жпваи Протић, комапдант Шуматовца, бошо мртав.