Otadžbina

БРАТО МАТО

237

теши, како најбоље умео. А већ што је Мато умео да разговори и разгали човека, да се свачем довије и свачему доскочи — тога у далеку није било. Из најпре је и он био суморан, ћутљив. А како неће, кад је изгубио свог најбољег пријатеља ! Мора човеку бити необично и празно око срца. Мало ио мало и Мато се навикнуо без свога брате. Истнна, кад Смиља помене покојног Јанка, а њему се тек заврте сузе и одмах обори очи преда се, па баш не уме ни речи да зауоти.... Еле, ради брато Мато и стара се о Смил>и — као да је тамо домаћин. Ретко ће кад привирити у своју коларницу ; готово је већ са свим затворио. Људи по селу муче се и кукају што им нема ко оправитп кола. Неком сиао наплатак, неком поиспадали паоци, неком се пребила осовина. Обилазе око коларнице, завирују Мате нема ! „Море Мато , кад ћеш ми оправити онај точак?" пита ко. — Оправићу, брате, чим доспем. — Море Мато, ти баш не избијаш из куће Јанкове! дирне га који ђаволан. — Е ваља, брате, и на душу помислиги ! Сирота жена, сама, куд ће пре! А ја сам доста соли и леба појео у оној кући " дочека Мато, као запета пушка, и стане доказивати : како му је баш дужност да надгледа и чува кућу покојнога Јанка. Тако одговори Мато, па се и не осврне на своју коларницу, него хита горе право кући Јанковој. (( Еј, брато Мато, рећи ће му почесто снаша Смиља, бог ти дао и овог и оног света ! Да ми тебе није куд бих овако сама и једина ? — Е, снашо Смиљо, одговорио би јој Мато, кад бих се још тебе оглушио, сапрео би ме онај леб и со отаџбпн/ VII, 26. 16