Otadžbina

238

БРАТО МАТО

што сам у овој кући изео...," па би наставио онај посао што му се деси у шакама, тако брзо, тако свесрдо. Снаша Смиг.а погледала би га онда по дуже, поћутала би мало, па тек рекла : (( Као да си одрастао кућећи кућу !.., Благо ли си оној друзи, која за те пође !" Брато Мато се мало насмеши, нешто се зарумени па ради даље. Снаша Смиља опет поћути, па као од шале запита : {( Оћеш , брато Мато , да ти ја насочим девојку, добру кућаницу ? — Та оно, снашо, знаш, почне Максо пасенешто сплете, мрка капа — зла нрилика ... — А што брато? Вала богу девојака доста, нашло би се и за те. — Мучно, снашо, бога ми! Кад нисам раније.... Па онда, видиш, ја — сиромах колар".... И обично се на том разговор прекине. Брато Мато уради што буде за рад. Чим се почне хватати сутон, он се дигне те оде доле или к механи или својој коларници. Кад се год враћа од куће Јанкове, свакад је нешто замишљен, нешто шапуће, као да се сам разговара. Снаша Смил.а свакад га испрати до вратница , па ту стане и дуго гледа за њим, докле већ не замакне доле низ вотњак , па се онда врати најлак у кућу. Често се брато Мато уврати узгред до Неше Срндаћа; ако га не нађе код куће, он сиђе доле к механи, тамо га сигурно нађе, те се проразговара мало с њим. И док је покојни Јанко био жив, Мато се пазио с Нешом добро, а пазио се с њим и Јанко. Од како је Јанко умро , од онда је Мато почео још више друговати с Нешом. Нема дана а да се њих двојица не састану, Или ће Нешо наћи Мату или Мато Нешу , тек не може се никако обићи, а да њих двојица не продиване мало, па и то — махом на само, као да се нешта договарају и