Otadžbina

240

БРАТО МАТО

— Ама, брато Мато, настави Нешо и опет се мало насмехну, теби од неко доба нису све козе код куће? — Оно знаш, брато Нешо, рећи ће Мато... мука ти е данас сиромаху човеку. Већ ми и догрдило! Ради и дан и ноћ, па ни на главу тозлуке ни на ноге капу.... — Та ваљда на главу капу!.. . рече Нешо и грохотом се насмеја, Мати, што тако у забуни наопачке каза. — Бог с нама, куд ми је памет!" учини Мато, па се и он мало насмеши. Поћуташе обојица, па ће Нешо почети: „Јамачно ћеш, брато, горе до Смиље? — Та да се увратим мало. Јуче се некако мимоиђе те не одох. Ко зна, може јој што затребати — Ама видиш ли ти , брато , рече Нешо, како су салетили просиоци, па све неки зенђил људи ? Бог и душа биће скоро сватова! — А салетнли ја, рече полако Мато. — Оно, знаш, имају и рашта. Вала богу, баштине доста, доста мала ; жена вредна, па бога ми млада а и лепа. Деце нема, само сама... Онај Живан из Рудника највише се натурио. Већ је три пут до јако помињао преко људи, а ономад је и сам долазио кастиле.... — Жао ми је, рече Мато и обори главу, ако је Живан одведе. Заробиће се јадница!... Није шала онолнка кућа, па ситна деца.... — Јес ја ! Знам, Живан је удовац, има четворо дечице, све једно другом до увета. Терет је то! — А помињао је и онај Ранко Врљо из Груже. — Бога ми, ја јој не месим колача да пде у кућу Ранкову ! рече Нешо. Онолика задруга, па људи некако џандрљиви као Арнаути... Него чујем — проси је и Мирко дућанџија из Рогаче. — Таман да упути ово мала и тековине! рече брато Мато некако јетко.