Otadžbina

242

БРАТО МАТО

Снаша Смиља износе му из куће угарчић да припали лулу, па ће тек рећи : (( Баш си ти, брато од неко време нешто забринут !.. — Тех ! учини Мато, дође кашто чоеку и то... и па ућута и поче распаљивати лулу. Поћута мало и снаша Смиља, па поче полако : (( Ама, брато, баш бих те нешто упитала. Подавна се каним, па се' све некако размимоиђе. — А шта то, снашо ? рече Мато и погледа је. — Оно знаш, брато, настави Смил,а и обори очи, Ти и сам видиш... оволики терет, кућа сама, ја једина... Људи салетилп — бога ми не знам ништа како ћу. — Како те год бог учи, снашо ! рече Мато гледећи преда се. Шта ја знам ; да тирекнем што, ко зна. .. можеш после зажалити на ме. — Не дао бог, брато Мато ! прихвати Смиља. Ја и овако немам никог, ни свекра, ни брата, никаке својте.... Ти си овој кући био најпречи пријатељ. Ако тебе не упитам — кога ћу ? — До душе, снашо, тешко је и мушкој глави кад никога нема, а камо ли женском , рече брато Мато и мало уздахну. То ти могу и сам разабрати ! Али ту није лако паметовати.... може човек да огреши душу. Најбоље ће бити — промисли се сама, па како буде. — Промишљала сам ја, брато , и промишљала , иа,. право да ти кажем, некако све зебем.... Отићи на јабану, па се још намерити на каку злу кућу.... Ето , тога се ја бојим ! — Оно, кад се човек промисли, тако је! рече Мато и слеже мало раменима. — Да одем у какву задружну кућу, знаш како је.... Ту су јетрве, ту заове, може бити свекрва, па свекар, па сваком ваља умостити... . Човек се ту сваки час ласно споречка. А ти и сам знаш — ја нисам то навикла. Покојни Јанко, бог да га прости, није ме ни-