Otadžbina

ПОСЛЕ ВОМВАРДАЊА БЕОГРАДА

333

к н. Милошевих сувремених бораца изван Србије и онда, кад их се и у самој Србији већ врло мало налазило. Но наЈнеоснованпји био је страх од напада на град, јер да је каквих намера у томе правцу било, најмање би се изазивала пажња церемонијама и парадама. Тако обарајући гласове, додавао сам, да само остаје један глас, који нисам у стању да објасним , а то је, како ће кнегиња бити обучена на дан свечаности, јер мој министар нема обпчаја да ми јавња какве тоалете носе ■гкеие по Београду. Но мухаФпс београдски трчао је од једног консула до другог, молећи их, да одврате владу српску од пројекта, а кад није изазвао ни протеста ни савета од стране оила, он се стао обраћати своме војеном министру за помоћ, иштући од њега час поткрепљења у војсцп, час средстава за утврђење града. Прилика је, да Али-Ризапаша није ни сам веровао у ону озбиљност ствари, ко ју је својој влади представљао; но је вероватно, да је он поднзао грају, да дође до новчаних средстава било ма под којим именом, а он није оваква средсгва презирао. У првп мах Порта није делила узнемиреност свога команданта. Али-паша тумачио је најпре светковину као акат, којим кнез Михаил хоће да изнесе на видик своја непрпјатељска расположења спроћу Порте, не осећајући довољно снаге, да са њом отворено уђе у непријатељство. Но п он је изишао из своје мирноће, кад је дознао. да ће се. приликом свечаности , раздавати старим борцима Крст Св. Лндреје. То ]е. повика се одмах са свнју страна, символ савеза за све г^арству иротивне елементе. Тада загрмеше већ и турски министри на нас. И вел. везир и министар спољних послова тужише се руском носланику тоном пуним једа, да кн. Михаил изазива Порту, да он смера да распали етрасти Срба противу Турске; да, шта више, светковина има значај, који се простпре и ван земље, јер ће се ту стећи Грцп, отаџвпн/ VII, 27 22