Otadžbina

334

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

Талијани и други тако названи (< напаћени народи" ; да Србија излази из граница својих права, оснивајући орден, који има бпти символ свију превратних елемената. „Нека кнез, говораше Али-паша, слави колико хоће име свога оца, нека му подиже споменике какве хоће, но нека пе прибпра по овима крајевима све оне разбојнике, који су некада против Порте војевали, да их слави и награђује." Вел. ,везир изражавао се, да је Порта задовољнија и кн. Кузом и кн. Николом но кн. Михаилом. У гњеву своме, овај се мннистар беше толико заборавио да је стао претити, како је Порта готов а на све. Овај говор турских министара толико учини утиска на рускога посланика, да је он преко свога консула у Београду саветовао владу српску, да одустане од светковине. Но кад ја примим налог, да објасним посланику, да је спрема за светковину толико одмакла, да би одустанак сада био тежак удар на аукторитет владе српске, изјави ми хитри посланик, да он није ни имао намере саветовити нам да одустанемо од светковине, но да нам је само хтео да обрати пажњу на озбиг>ност положаја, како би се у извршењу предузеле потребне мере смотрености. А и овај савет он даје као пријатељ, који, „као наша иредстража, има да обзнањује све што из даљине оиази ." Мене је овај корак послаников у толико више изненадио, што је он из објашњења, која је предходно са мном имао, могао увидети апсолутну немогућност. да од светковине одустанемо. Прилика је, да је генерал посумњао, да у нас не буде каквих намера, које од њега кријемо, па бојећи се какве изненадне експлозије, а под импресијом турске претње, хтео је да предупреди сукоб, који би се могао изродити у време, које је, као што смо већ видели, искључавало сваки потрес. Но није сам Игњатијев био узнемирен. У круговнма и пријатеља и противника наших беше се развило сагласно осећање страховања од каквог заплета. У недо-