Otadžbina

ВЕЗИР ДБОГОВИЋ

113

Власхе. Жилун. Власте. Жилун. Власте.

Милуи. Нласте.

Милун. Власте. Шохај. Власте.

Шохај.

Власте.

Србин. Наши смо. То Жилун збори. Добра нам је коб. Ал' срећа Није V — Где је Предраг наш. Ти ћутиш ? Где су Богсјевићи ? Је л' с оцем син ? Да беше! Не би сад — Ги не би сада уздржав'о реч ? Оииовче, збори, имам снаге још, Да чујем самог пакла громове. Је л' у животу, рањен, — ? Јест, и горе. А најгора је моја слутња тешка. И жив и није. Он је заробљен. А зна ли отац ? Брже тражи га. У град нам пашу доведоше једног. По лицу, руху знатан види се. А веле, да је баш султанов зет, Исмајилом га зову. Одох ја. Нонајпре ја ћу наћи војводу. Јер мало пре сам био бој са шим. И мене Јане води, моја реч У јаду ће му ^ожда требати, А десница у боју крваву. (°ду)

III (Лела о Шатком иодаље у мраку; Лела И отац зар ? И муж ? — О где је муж ? У њему ми је отац, све и сва. Код њега живот; ја сам само сен, Без њега жива ни за један трен. Он срце узе, оде ум за њим, Па лутам као несвестица туд Ја невестица гужна. — (слузш Јадниче ! Та брже крочи 1 Што си тако тром ? Шта бленеш ту ; што дршћеш робе ! нођи ! (вуче га вапред) отаџбина VIII, 29 8