Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЂ

Милун. Тај глас кроз поноћ! То је женски глас. Гле како дрхти кроза пусти мрак; Удружила се с грехом невиност, А демон, рата, црне ноћи цар Са потсмехом се на н,их церека. Драгане! Грозно! Већ му чујем глас И видим га где шапће : ево ме. Врати се! Лело! (тргне се) Одзив ? ! — Благ је звук, Ал' није као голубији гук. То нгје драган. Даље ваља поК'. Ја њега тражим. Даље кроза ноћ ! (приступи јојЈ Та Лело ! (позна га) Ти си ? Тражиш га и ти ? И ја ћу с тобом. (за с е бе) Шта да кажем сад ? А'јдемо, брже ! — Ие ћеш ? — Оам ће доћ' ? Кроз који час. О, час је година. Је л' браца, бој се бије једнако ? Те како, сејо ; крв се лије Крв '. И он је крвав, страшан, мргодан. И кад се врати биће опак, љут. На сусрет шему не ћу смети ја : Удавиће ме оне крви смрад, Уплашићу се од погледа страшна, Је л' браца, зар се тући морате ? Рад чега сте се завадили то ? Ах, ма рад чега, ипак ми се чини. Да може бити и без боја мира Милун. Шта збориш, Лело ! Је смо л' звали ми Султана да се с њиме бијемо ? На отимање зар га ми учимо ? 'Да роби и да пали, ми зар, Лело ? Лела. Па ипак ваших руку дело јесте рат ; Па ипак сви сте криви за што тече крв. Пред божјим судом иста казна чека све.

Лела. Милун.' Л.ела. Милун. Л.ела.

Милун. Лела. Милун. Лела. Милун. Лела. Милун. Лела.