Otadžbina

ВЕЗИР АЕОГОВИЂ

Ту невинога нема, сви сте крвави, За једну капљу чека пак'о вечити ; Па тешко томе, ко је поток проли о. Милун. Зар мозке друго бити ? Леда. Зло кад не ! Милун. Кад стоји нож под грлом Лела. То је јад. Мулун. Још можемо захвалит' судбини, Кад има неког бар ко није такав ; Кад има још на свету душе ко.је, Што мрзв рат ч плаче када крв Немилостиво проливену види. А то је? —Кажи да се клањам њој Анђелској души, то је — ? Жена, Лело Па што да иде жена, што у бој? Куд већа слава већи понос њој, Од тога што се женом звати сме?Зар мач и копље да нам узме све ? Ах свет би био много јаднији, Да само војске имаде на њему, Зар благе душе не види свет ? Да песме нема, да не двати цвет ? Па где је блага /уша, живот мек, Што грубом срцу даје драги лек ? Где, сејо, где је, кад у жене ? Зар мач и војна да нам узме свеПа ипак — Лела. Нужда промениће закон! Милун. Шта виде вечно овај ч\ дни свет ? Сем себе самог само тешки јад. Све што имаде биће сутра ирах: За сваку радост свет је вечит гроб; Умаглу оде сваки ташти сјај; Ни једна слава вечна не оста, Једини он тај окорели грешник За сва времена стоји, вечни сан. Лела. 0 српској слави мислиш зборећ' то? Милун. Што ближа рана срцу све је тежа Лела. Ах дивна земља!

Лела. Милун. Лела.

Милун. Лела.

Милун.