Otadžbina

116

В128НР АБОГОВИЋ

Милун. И славна, сејо, беше ; али сад Дела. А садР Милун А сад — о не смем рећи шта је сад. Лела Ха! нема тога више. Сад је јад ! У неврат оде слава аена сва. У неврат Милун. Зар у неврат, Лело већ ? И двапут зар си могла рећи то ? Не не, за навек пропасти нам не ће. За мало само. Није вечна ноћ ; Ма како хладна, грозна била она, За њсм ће ипак, ипак дан ће доћ, Лела. 0 то ће бити најдивнији дан, Па благо томе ко дочека њега, Његова радост осветиће нас. Ти јарко сунце, ох, не плачи ти, Не .кри се ; тебе рујни исток чека ; На тебе гледа зорица далека. Душанов народ зар да буде роб ? Куд он на ждралу коњу пролете Мирисно цвеће онде никнуће ; Душанов дух ће мирисат' из њега, Да војску што га пође светити Запоји славом. У роду српском жив ће бити он (узима гусле) Док сунцл траје, до судњега дана. У песми народ чуваће му спомен. У песми венац вечни траје му. (пева) и На далеко не бете му равна, Од истока до запада тавна, С њим се нико мерит' не могаше; Сунце јарко нама он бејаше. У прах паде цариградска змија; Топузом јој ребра испребија, Душан, Душан ! страшна реч бејаше: Цариград се од н.е потресаше!" 0 дични царе! „Али што му целу славу кити : Сеја му је, алем узорити, По лепоти на далеко славна, По јунаштву брату своме равна.

Милун. Лела

Милун.

Лела. Милун.

Лела. Милун.