Otadžbina

118

ВЕЗИР АВОГОВИЋ

Те исте кобне речи зборио : „Помагај браца ! Мајко вај н" дај ме !" Зар твоја мајка није вриснула, Зар мила сеја није писнула ? Ох једну сеју имадосмо ми Ко зора мила као добар дан, Да тебе спасе даде живот свој. МахмЈ Д. Босиљко ! сејо ! — ћути брате мој, Угушиће ме спомен Михајло. Па шта би Од њена брата, од милоште н.ене ? Шта би ед сина сиротице мајке ? 0 јадна мајка, стара изнемогла, Кад зачу где је, какав јој је син, Кад зачу како Острвица паде, М како си је бацио под мач Болесна беше и пре тога гласа Ал' то је посла, само то у гроб. Шта мислиш, како сврши живот свој ? 0 нека му је проклет род и дом, Ударила му куга у њ и гром, Не им'о нигде мира нити станка. Не им'о среће ни весела данка, Крв деце своје проливену глед о. Најмилије му с' одродило чедо На смртну часу мене видео. 0, чело главе стаћу њему тад, И к небу руке суве дигнућу, А очи му!не оборићу на њ : Проклећу чедо, одрођену крв, Нек умре теже нег' што онај мре, Што оца уби. — Зар је само мајку Убио ? — мене ? — Где су дгуге мајке ? Сав народ један он је издао, А то је теше нег убитн оца. Нек чује писку деце невине. Нек вриску, ланце и окове чује, Нек види гар и дим, нек види траг Куд прође он и клетва, смрт са њим. 0 да је проклет ! а —