Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЋ.

Махи. 0 брате! — о проклетства ! — јада злог ! И за што живим ја на свету том. 0 кажи како да се борим са злом. (клекне преда њ) Михај. Звездане, устај, то је за ме стад. На срце брату оди, не у прах. Махм. На драго срце, (Устаје и хоће да му приђе у загрљај)

Власте. Михајло.

Власт. Михајло. Власте.

Михај. Власте.

Власте. Михај. Власте. Михај. Вдасте. Михај. Власте.

Михај.

Властоје, журно долази и виче : Михсјло ! Михајло! Ко иде ? Натраг ! У зао је час. На онај Ку га отправити свет, Натраг ! Михајло! Златари^у натраг! Не гини лудо. Абоговићу ! До шале ти је тако старом зар ? Остави славу сад за један час, Поклони живот сада Турчину, Јер сутра дан ће опет бити наш. За савет никог нисам питао. Ал и не питан морам зборит' ја : Абоговићу, где ти сста син. Ја морам сам да почнем. — Знаш ли то ? Ти дође амо да се шалиш са мном ? Михајло, знаш ли где је Предраг ? Где ? Прекини бој и заповеди мир. За њега један час је цео век. Рањен је ? Тешко, Трчи, гледај га ! Ал" куда ? — ( п о л а за ое) Моје ноге немоћне. Кроз целу орду турску да ме носе, А слаба рука да прокрчи пут ?! Шта Златарићу ? — Турке спомињеш ? Ти ћутиш? — Шта, шта ?! — О сад знадем све. Двогубо за ме изгубљен је он. О проклет час, и кад га позвах ја