Otadžbina

ПОСЛЕ БОМВАРДАЊА БЕОГРАДА

13

је, у своме староме сјају и значају, јадва преживео по сланство лорда РедклиФа Није даклз успех прајски пореметио одношаје дипломагије на БосФору, но их је променио пораз аустријски. Дотле противница свакоме слободо-умном покрету угњетених народа источних, сад се она повуче у себе саму, у своју нужду, у своја осећања стида, која обично настају после кажњене охолости. Од противнице она сад постане заштитница удручених народа и браннлац њихових права. Ако она и није дуго на овоме путу осгала, ишла је ипак њиме толико дуго, колико је нама требало, да добијемо питање о изласку турских гарнизона из Србије. Ако је она и била поражена, ако рј; је моћ и била на мање сведена, није блла престала у њој и велика сила Срећа је хтела, те Србија није, за време њене невол»е, ушла у борбу против ње, у што су противници аустријски покушавали да је увуку. У највишим круговима држало се тврдо у Београду, да ће Аустрија победоносно изићи из сукоба са својим Противницима, но ма да су ту наши управни кругови исповедали веровање, које су и многи одлични Прајзи делили, опет се вчди, да је кн. Михаил, са својом влад»м, смотрено ишао оним природним тактом, који наше управнике од првих дана нашег ослобођења није никада у одсудним тренутцима изневерио. Шта би било од Србије да је и она ушла у борбу против Аустрије ? На то одговара брзина, којом су се догађаји развили Прајска би е онако исто осгавила њеној судбини, као што је оставила и маџарску емиграцију, која се са њом била везала. Бог и здравм разум српски сачуваше Србију од једне опасне авантуре. Аустрија није имала узрока, да после своје катастроФе, гаји осећања освете против Србије, а бачена у немогућност, да се одупире тежњама источних народа, она је неко време и за српске тежње престала бити она.