Otadžbina

ЧБРЊАЈЕВ

оФицира спрам свог подчињеног. — Еда ли је Черњајев искре само љубави имао спрам српског војника , има ћемо прилике да видцмо — о чувању живота појединих не ћемо ни да спомињемо — јер су у њему као што рекосмо, други појмови навика. Искрено да исповедамо, ми као стари ратник, који је у стајаћој војсци оседео — ми би се јако предомислили примити војсковођу једног из стране војске , који стоји у опреци , у неком трењу са својим старешином, ратним министром. Онај , кпји не уме да се повинује свом старешини, свом војном министру , какс ће се тај повиновати у Србији државним и ратним законима, и узакоњеним навикама и обичајима народним ? Ко не уме да слуша, тај неће никад знати ни да заповеда. Ово је прастара пословица. Данас , кад видимо како је славно војевала руска војска у Балкану, и како је уродило Миљутиново дјело устројства сјајним успехом, не можемо ли пуним правом рећи, да је у оној распри са војним министром право било на овога страни ? Черњајев не беше дојако опробан ни у мирно доба при маневру на челу војске од неколико тисућ људи, а камо ли у рату — а сад ступа једним скоком на чело војске од 80.000 војника у одсудном по Србију рату. Велика је то заиста смелост била од Черњајева ! У оном тренућу, .чад је Черњајев примио из влада очеве руке заповедништво над знатним делом српске војске, у том тренућу је он постао Србином , или бар треба да је постао срцем и душом, јер су средства, с којима он хоће да слави своје победе, и да увелича своје име у историји—та су срества српске мишице и српска мука србског народа. Његовој су управи поверени „намилост и немилост« синови народа српског. Он им је у дотичном делу војске — и отац и мајка, и брат и судија. Да ли се је Черњајев у свакој прилици безпристрастан судија и