Otadžbina

ЧЕРЊАЈЕВ

517

отац показао , и да ли је једнаком мером мерио он: казни и отличија ? —■ Пре свега војвода треба да је познавач људске нарзви, људских карактера ; он треба да види сваком свом подчин>еном у срце. Черњајев тек што је примио команду, прво му беше , да одпушта , онако на пет на девет , Србина бригадира од његове команде и да бригаду да другом. Зар их је бригадира Србија имала тако на размет ? Зар је врховни заповедник за три дана свог бавлења у српској војсци већ тако оштро умео да провиди способности или неспособности појединих бригадира? И тај одпуст би онако на сумце извршен — по сили свог ликторског снопља — без судске изтраге, и без салушања осуђеног. У васцелој српској војсци не нађе Черњајев способног ђенераштабног оФицира, већ даде управу ђенералштабне службе —то најглавније место — господину Бекеру. Баш то је место требало да заузме рођен Србин и дојакошњи члан српске војске, који ће природни посредник бити између главнокомандујућег и војске, и који ће заповедника упознати са правилима, законима, и навикама и стројем у тој српској њему непознатој војсци ; који при том и познаје ратно земљиште Србије од једнога краја на други. Ко је тај Бекер, коме беше удељена ђенералштабна управа ? Еда ли бар Бекер знадијаше срж и особе ности наше војске у целини ? Којих нрави , које прошлости беше тај управитељ ђенералног штаба , тај заступник главнокомандујућег ? На северној падини Рујевице једног дана сретне војвода Черњајев са својом пратњом јато оружаних у народном сеоском оделу обучених људи који долажаху са Пруговца : по свој прилици би ће ратници, који беху турским нападајем у густој гауми разтурени и одвојени од своје чете, и сад је траже. Војвода нареди, да их момци из његове пратње — као бегунце из убојне линије — изшибају. Та заповест буде с места