Otadžbina

518

ЧЕРЊАЈЕВ

и тако ревносно извршена, да од оног јата ни један не оста жив. Лежаше у гомили наслагани. Од куд знаше Черњајев тако извесно, да су то баш бегунци са бојишта? Зар не бива такво разпрштање појединих четица и у најхрабријој војсци — у којој влада гвоздена дисциплина ? Веле, да је при том догађају горких суза пролио. Нити повратише те његова сузе мртве, нити могоше спрати то грозно дело са његове неправде. Зар војвода није знао српске законе , по којима су батине и шиба у Србији — као по човека и грађана поругљиви — укинути ? Зар није знао Бекер законе ? *) Зар не знадијаше војвода, да се не могу, не смеју људи без судске изтраге шибати или поубијати као да су скотина ? Стеван Велимировић, мајор у ђенералном штабу српске војске, познат и љубљен као честит оФицир — буде Черњајевљевом напраситости у таком степењу уврећен, и у присуству многих изобличен , да је ту жегу стида и срамоте само мислио да може угасити у таласима Моравиним. Черњајев сам плануоје до безумља, на оно писманце, у којем му министар пребацује, да не држи запт ме ђУ руским добровољцима ; он се потреса до занешености, ако му ко што непријатно рекне, — он за се узима право да буде осетљив и да има нежно частољубље, а он сам другог ие милице , и грозним начином вређа ^авно у тој мери , да увређени предпостављају смрт даљем животу! Српског оФицира одгони војводово понашање у смрт, а за оног руског оФицира он не имаде укорне речи што га нзасла су дваест батаљона, да удара на Турке са чела, почем им већ стоји Хорватовић иза леђа и са бока и који несретник заста на полак пута не могавши се више од пијанства на коњу да држи, и тако не само што је остала данашња мета јалова , но Хорватовићева војска * Бекер у то време не беше више шеФ штаба Уред*