Otadžbina

САЊАЛО

545

могрижљиве, не даду мира сиротој комовици тамо у Макоиној соби ; а стари учитељ Никола, који је свима „попечител-има" и «совјетницима и био учитељ, извукао ове године седмицу (тако су онда звали најгору директорову оцену) па од дерта хуче и пуши. Испит је трајао више од два часа, што је онда била нечувена реткост. Директор грицка бркове и понајлак избацује питање по питање. Иза њега Максо сече очима, а сироти, мало заплашени ђачићи истресају своја мала знања као поп бисаге кад се враћа са водице. Све као све, ал' кад дође говор о земл>и, сељаци се притајише, један пут рећи не дишу. — А каква изгледа наша земља, на којој ми живимо ? Пита директор. — Земља, на којој ми живимо, округла је као каква јабука. — Зар ? Оте се једноме сељаку, који, зачуђено, гледаше лево десно у своје другове. — Бре, бре ? Чуди се и кмет Милија, па се јаче наже на своју кметовску палицу. — А стоји ли наша земља ? Пита директор. — Наша земља не стоји, него се окреће. — Воже мој, и то су већ оварисали, продужава Милија своје чуђење и врти својом полућелавом главом. Ђаци су одговарали тачно, разговетно, али најтачније, најразговетније одговарао је Гргур, а богме је овда она и Даница оцу образ осветлала. На завршетку испита поделише дарове. Гргур је добио најлепшу књижицу; другови је лакомо погледају, а он је крије у торбицу па сав поцрвенео гледа преда се. Свима редом прилажаше руци, сви га хваљаху у благосиљаху. Није добро директор ни измакао на вратнице, а ђаци прнуше као птице из кавеза. Не ппође ни један час, а већ ни једнога под школиним кровом, сви се, жељни, упутили својим кућама, својим селима. По Гргура дошао Отаџбина VIII. 32. 3&