Otadžbina

546

САЊАЛО

његов старији брат Паун. Даница их испратила готово до на крај сеоских кућа, дала Гргуру пуну руку цвећа, па је дуго. дуго за њима гледала. И она би тамо у планину, у Гргурево село. Враћајући се школи, била је замишљена; можда први пут у свом малом веку беше зловољна и тужна. А Наун и Гргур журно одмицаху у гору. Коњичак је напред носио сандучић с његовом преобуном и његове књижице. Они су за њим напред грабили, тихо разговарали, а Паун је овда онда и попевао. Сунце беши готово на заходу кад са једног виса опазише своје село. Село, из којега је Гргур, мало је у страни, не види , право шумад ❖ јско село, мање рецимо од Немени кућа а веће од Барајева или Аморића. Куће раштркане по стрменој коси, а доле уз реку чујеш овде онде поточаре како живо мељу. Куће, негда од брвана и клиса, сада покривене ћерамидом, а димњаци се беле из далека као звонарице. Авлије пуне стаја и вајата, а иза ограда шљивик до шљивика, па срчане воћке, па високи заобл^ени ораси са зеленомодрим листом. Милина погледати кад беле и плавчасте димове носи поветарац уз зелено грање, још милије кад је сунце на заходу па просипље румен на реку, на поља, на шумарке, на црвене кровове. Да вам је на уранку стати па гледати на село кад се тамо на истоку помаљасунце, или у летње доба кад на њ сипи кишица, а отуд сија сунце просипљући златна пера по ведрини између дробних облака, а дуга озго шине од једнога краја брда до другога. истурујући својих седам боја све сјајније и сјајније. Кад се из потока пење горе десно шумици, мора се проћи на Здравковића куће. Здравковићи су староседеоци. Кад гледате оно неколико њихових задружних кућа, рекли бпсте е је заселак. А сложни су — да изгину један за другога. Свуда ћеш их видет' заједно, било