Otadžbina

САЊАЛО

547

да се иде цркви или општини, било на чаршију или на панађур. И о устанку су војевали заједно. Четворица их беше уз Катића, а кад један погину у тамнавском Посављу, браћа га донеше у своје село и укопаше. Двојица су пала кад оно отимаху Веоград, а један се врати дома богат ранама и пљачком. Још и данас има у њих кићена оружја, ножева и сабаља кованих у Дамаску и Ужицу, и синија бакрених, и топуза гвоздених, и саплака сребрних, и санова и калајлија, лећена и ибрика од најжућег коситера. Није у Здравковића само срце обилићско. Њихова поштења на далеко нема — одавна се прича њихова правичност. Па што су љубазни, па што умеЈу дочекати и подворити, то се не да казати, док се оком не види. Ама те нуде, ама те служе, ама те разгозарају, чисто не внаш шта ћеш пре : ил' да се машаш јела, или да испијеш чашу, или да гледаш како им из уста тече она слатка беседа. Покојни поп Крстин отац је ли био мајстор наздравити — јеоте, али што ћеш у Здравковићима чути здравица и напијалица, Бога ми их не умеју онако ни они што књиге пишу. Па прича, па пословипа, па песама — пуна су им уста, а ти само слушаш и бленеш као јучерање дериште. Што је челенка на калпаку, то је брат Иван, Тргуров отац, међу Здравковићима. У оца их беше тројица^ али један умре одмах по очевој смрти, а други се ожени још пре Ивана, на скоро оболи и умре, а удовица сс преуда у село из којега је доведена. Сам Иван оста старој мајци да је теши, да се њиме дичи, да је храни и да је сахрани. Тешко се је оженити сељаку инокосну али кад си из Здравковића, онда ти цуре саме бегају. Иван је довео Петрију, најлепшу девојку, из прве куће из суседног села. А. био је радник један по један. Рано легао, рано устајао. Чим се умије, помоли и уљуди, одмах одлази коњма у коњушницу и надгледа стоку која *

3*>