Otadžbina

САЊАЛО

549

је милостива преко оваке мере : што даваше десна, не знађаше лева. Давно зађе сунце за гору, а деца се не помаљаху јо» ште на вратницама. Иван и Петрија изађоше чак до сеоског потеса. А кад их опазише оздо низ ливаду, Петрији се скратише ноге од радости, па се наже на Ивана. А Ивану некако чудновато у прсима, па, шта ту тамо амо, и он очи кријаше од жене. — А што тако опознисте, децо ? Упита их Иван кад приђоше руци. — Шта нисам јадна мислила, прихвати брнжна Петрија. — Беше мало опознио господин директор, рече Гргур, а брат му извади из торбице књигу, па је даде оцу. — Е де, де, насмехну се Иван ; па то си се ти, сине, данас љуцки показао. — Да се ниси уплашио, чедо моје ? Пита брижна матп. — Па Бога ми, мајко, бејах се мало и попристравио. Уча говораше : децо, децо, не шал'те се главом, учите, данас сутра ето директора, па тешко си и мени и вама ако се осрамотимо. А ми удри учи, пиши, читај, да очи побеле. Научисмо књиге на изуст. — Тако и треба, рече Иван поносито. Кад ђаци знају и умеју, онда је и учитељу светао образ пред селом и влашћу. — Али сиромах Симо Веселиновић, настави Гргур, баш прође онако на лихо. Унлаши се, јаој, па ни укресати. Шаптасмо му и шаптасмо, али узалуд. Дркташе као прут, а кад поче плакати, учитељ му рече да одлази на место. — А што да се плаши, да од Бога нађе ? пита радознала мати. — Ето што, прихвати Гргур. До њега седи Кокан Милошевић, онај што већ трећу годину седи све у истом разреду. Ништа не учи, ништа и не зна. Он је