Otadžbina

САЉАЛО

сиромаха Симу заплашио директором ; вели : носи ти тај у џепу троструку бивољу камџију, па чим муцнеш, а он удри као вола. док те свега крвца не облије. — Хе, неваљац један, што му уча не пократи језичић ? Костреши се Иван. — А зар га мислиш не бије ? Али ко ће, бабо, ућуткати оног пустолова. Знаш ли, вели Симо, какав је тај вајни директор ? Грђи и страшнији од свих људи у селу, па је инајет, чангризало, да знаш као воду, опет вели : не знаш ! Џаба се само мучимо и знојимо. Све ће нас нзрезилити као кучиће па узалуд мука. Док само цикне па шкрипне зубима: ха, неваљади једна, тако ли се учи, све ћу вас у хапс, у кврге ! ... И још, Бог те пита како га није плашио. — Па не биј ти никоговића! Викну Иван љутито, — Али смо ми, бабо, одмах видели да он лаже, чим је директор проговорио с нама. Добар ка' и ти, погоднији него учитељ. Смешка се на нас, пита нас благо, показује нам,- прича нам Рече кад је полазио : учите се, децо; ко учи онај што и зна ; без муке нема науке; ко у младости хладује, у старости гладује.... — Право је и казао, децо. Ко се лењи, никад не ће стећи крова над главом. Трудите се, настави Иван скидајући опанака, па никад не ћете изгледати из туђинских руку. Деца пољубише оца и мајку у руке, а они њих у образе, па одоше те легоше. Иван и Петрија још дуго оеђаху код ватре. — Па шта ти велиш, жено ? говораше Иван, чарајући ватру. Данас сутра па и јеоен ту, ваља нам се богме размислити: да ли дете да задржимо код куће иш да га шиљемо даље у школу. — Ја — снебива се Петрија — па Бога ми не знам како да ти светујем. Хтела бих и да се учи и да ми је вазда пред очима. Кад помислим да оде, па да га не ви~