Otadžbina

САЊАЛО

551

дим по месец два, онда, онда ми још сад тешко на срцу ; а да шта ће бити доцније? — Шта ће бити доцније ? Онда, онда дабогме да ћемо их ређе, много ређе виђати. Али зар да остану вако као ја и ти ? Грехота је жено, кад нам је ето дао Бог и има се из чега. Па има још дана да о томе говоримо, поче Петрија. .Тако, чоче, да о томе не мислимо. Чисто се плашим.... — Плашиш, плаши. Прођ' се, Бога ти, те твоје женске плашње. Питам ја тебе српски: да л' да водим дете у веће школе или не. .Тедно или друго ? Време је да смо на чисто. — Па води их. Ако нисмо ми, Бог ће с њиме бити... једва промуца Петрија и с^зе јој грунуше на очи. — Ви жене одмах у сузе. Нек је дете живо и здраво, нек се добро учи и влада, а те твоје сузе ама ни овОлико ! Нико није пропао ко је света видео. Ако зашто и наше дете не би могло бити поп или капетан ? Истина су и капетани данас нојеФтинили, али тек, тек боље живе него ја и ти. Нека и из наших кућа никну госпеда, да и наши мало дрмну вилајетом. Хе хе, како ће то, жено, лепо одлегати : који беше оно поп што пројаха на дорату васу црној чоси, у алеву појасу ? брат Иванов син. Који но беше наш нови капетан ? — То је син Иванов и Петријин, Хе хе, жено, шта велиш на то ? Али Петрија на то ништа не рече, јер већ беше ушла у собу. После кратког ћуташа диже се и Иван, забрави кутња врата, запрета ватру оде и леже. На пољу се чујаху истом први петли, иначе је цело село већ одавна лежало у дубоком сну. VI Беше настала друга половина августа. Врућине нешто мало попустиле. Чича Иван овр'о и раж и пшеницу и