Otadžbina

552

САЊАЛО

сасуо зрна у кошеве. Летина какве скоро не беше у оним крајевима. Па што ли је тако брижан, што л се не радује толиком божјем благослову ! Под дудом маже слуга кола, утврђује чивије, намешта шарагље и лесе, вади воду из ведра и пере главчине, наплатке и паоце. — А ко Вог да сте ради 1 Упита га викач, који се беше сврнуо да припали лулу и попије што. — У Веоград, одговори му слуга, ал' више кроз зубе. — Трговином или ћете суду ? Не знам да се брат Иван опарничио с ким ? — Не знам нија. — Па што ли ће ? — Ето што : хоће да води дете у школу — Ако, ако. И треба кад му је дао Бог. А шта ли ће д' учи ? — Не знам, нису ме питали. — Реци, љубаве ти, нек' се учи адвокатлуку. Ко се данас уме бранити на суду и путу, тај зна да је жив. Та ето су нагла околна села да нам крње ово мало синора; ако нам обрана прође на лијо, ништа не ће ваљати. Викач оде у село, а слуга се и даље повираше око кола. Петрија тужна, претужна, не излажаше из куће. Тамо припраљаше рубине и спаваће хаљине, чарапе и појасе, да јој дете не буде постидно пред новим својим друговима. Око ње остале жене из целе рође, помагаху јој пришивати копче и спремати, а кад год би она засузила, и оне би јој помагале плакати. Кад све беше спремљено, скинули су с таваница велику кесу јабука, напунили заструг са младим сиром, извадили из пепела грдну велику погачу, напунили ону највећу чутуру, па све то још за видела згодно наместили у кола и утушкали сеном. Пунобрижна мајка старала се, да јој синак негладује у туђини.