Otadžbina

САЊАЛО

553

Гргур је на све то снужден гледао Беше му и мило и жао. Мило видети Београд и тамо се учити; жао оставити и оца и мајку и свога друга од колевке, брата Пауна. Али Паун беше мекша срца, он би се час по заплакао, кад би чуо да ће да воде брата и да га дуго, дуго не ће видети. Отац би га корео за мекуштво, стежући и сам своје омекшало лице, али сирота мајка, и сама би се на његове сузе растужила и плакала. Сутра дан а зора заоветлила а сви већ бејаху на ногама. Дођоше и комшије и родови Изљубише Гргура прво мајка, па родови, па комшије, па опет мајка. И куцов се умиљаваше око наших путника, као да би им хтео рећи: срећан пут ! Иван се попе на кола, за њим Паун који ће да испрати брата. па на послетку Гргур, који се једва отрже из загрљаја материна. Слуга ошину зеленке и ови излетеше на отворене вратнице и за неколико тренутака замакоше за брдашце. Петрија дуго па њима гледаше тарући оузе белим рукавом. Изнела је за тим, за срећна пута, комовицу и погачу и младога сира. Веше с^нцеу велике одскочило кад је сама оотала на дому. Оде те сепомоли Богу пред иконом, изађе у кућу, и дуго гладна живина пијукаше док се она мало разабрала и сетила да их нахрани. А наши путници путоваху ко на тичјим крилма. Коњи товни и одморни, и кад се докопаше правога насипа, једва их слуга савлађиваше, као виле полетеше у најбржи кас. До друге механе пробио их зној, ту их протрљаше сеном, услужни механџија изнесе ракију и каву, а Пауну у Гргуру слатко од ружина листа. Одатле се кренуше мало лакшим касом. Брат Иван већином ћуташе, и само овда онда опомињаше слугу да скреће то десно то лево, куд је мање кама и ровпна. А честа промена села и околина при-